Da li vam sigurnost pruža ugovor o radu, ili rezultati koje ostvarujete?

Da li vam sigurnost pruža ugovor o radu, ili rezultati koje ostvarujete?

Početkom februara 2021. godine sam objavio na društvenim mrežama: ,,Ugovor o radu mi ne pruža sigurnost, već rezultati koje pravim.

Reakcije na istu su bile različite, i upravo ta razlika je u meni stvorila želju da napišem blog baš o toj temi.

Otkriće samopercepcije je jedno od najvažnijih otkrića u 20. veku.

Samopercepcija je skup svih istina i verovanja koja čovek tokom svog života prihvati kao svoju istinu. Ona je glavni program našeg mentalnog računara, mahom je subjektivna, unapred određuje naš nivo efikasnosti, kao i naše stavove o sebi i drugima.

Naši stavovi su u velikoj meri određeni našim očekivanjima, koja su mahom bazirana na našim vrednostima i verovanjima.

Pažljivo sam pročitao sve komentare koji su napisani, neverovatno je koliko se definicije iz prethodnih rečenica mogu jasno videti u svakome od njih, oni:

  • čiji su rezultati rada lako vidljivi na poslu, koji su u svom okruženju videli da ljudi zbog loših rezultata dobijaju otkaze, ili su i sami direktno odgovorni za rezultate, su bili saglasni sa tvrdnjom
  • koji su imali odlične rezultate, međutim kriterijumi menadžmenta za promociju nisu bili u skladu sa njihovim očekivanjima, ili u skladu sa onim što im je na poslu predstavljeno, reagovali su burno i drugačije
  • koje se bave pravom su imali fokus na formu, a ne na suštinu tvrdnje
  • koji su imali i jednih i drugih iskustava, pokušali su da pojasne da je važno i jedno i drugo.

Zaključak se svodio na činjenicu da se nije radilo o tvrdnji, već emociji i iskustvu koje je ona podstakla u svakome od ovih divnih ljudi koji su pisali svoje komentare. Dakle, često se ne radi o onome šta se dešava oko nas, već o načinu na koji mi reagujemo na to.

Zato ću se potruditi da u ovom tekstu budem precizniji, i pojasnim suštinu, a ne formu tvrdnje.

Poslovni svet se drastično promenio poslednjih decenija, izdvajam 3 velike promene:

  1. Izašli smo iz ere stalnog zaposlenja i ušli u eru stalne zaposlivosti

Sam izraz ,,stalno zaposlenje” na našim prostorima vuče poreklo iz komunističkog perioda, kada se ugovor o radu zaista i smatrao stalnim. Međutim danas imamo ugovor na određeno i neodređeno. Najveća razlika je zapravo figurativnog karaktera, odnosno u njegovoj potrebi za obnavljanjem sa jedne strane, kao i u probnom radu zaposlenog, sa druge strane. Suština je da su oba ugovora odrediva, odnosno koren obe reči je zapravo reč – određeno. Suština je da smo angažovali zaposlenog za određeni posao, a od njega očekujemo da isti obavi.

Posao je prilika da ostvarimo učinak, kompanija je platforma koja nam je obezbedila uslove za rad, i dala šansu da pokažemo svoje sposobnosti.

a) Sve dok je naš doprinos veći od troškova koje pravimo kompaniji mi smo rentabilni za nju.

b) Svaka osoba košta kompaniju minimum 3 puta više od neto plate koja joj se isplaćuje. Na neto platu se dodaju porezi i doprinosi(65% tog iznosa), zatim zakup poslovnog prostora koji je toj osobi potreban za rad, grejanje, hlađenje, struja, voda i ostali dodatni troškovi korišćenja prostora, radno mesto sa svom opremom i infrastrukturom, softveri i licence, automobil, registracija, gorivo, telefon, itd.

c) Nažalost mnogi ljudi misle da su plaćeni za vreme koje provode na poslu, i to vreme mere sa visinom neto prihoda. Većina nas je plaćena na osnovu rezultata koje ostvaruje, ili pomoći onima koji ostvaruju rezultate, jer to je zakon ekonomije.

  1. Izašli smo iz ere jednokratnog učenja i ušli u eru doživotnog učenja

Nekada se školovanje obavljalo u školskoj klupi i završavalo izlaskom iz nje. Otuda i izraz ,,Šta si završio?“.

Međutim danas, u vreme ekstremno brzih promena mnoge obrazovne institucije ne stižu da svojim obrazovnim programima prate promene tržišta, samim tim ni pravovremenog osposobljavanja radne snage.

Mnoge kompanije imaju interna odeljenja edukacije koja konstantno rade obuke svojih zaposlenih, pored toga angažuju i eksterne partnere za obuku. Dobro poznajem ovo, jer se na tome zasniva posao kojim se bavim. Međutim, danas ni ovo nije dovoljno. Danas kompanije znaju da su edukacije skupe, kada zapošljavaju ljude često biraju one koji sami ulažu usvoje znanje. One koji ne čekaju da neko drugo uloži u njih više nego što oni to sami rade. One koji znaju da je njihovo znanje nešto što ide sa njima gde god radili, svaki evro uložen znanje i veštine vraća se desetostruko tokom karijere. Oni koje nisu reaktivni, ne čekaju svoju karijeru, već su proaktivni i sami je grade. Takvi ljudi na tržištu su lako zaposlivi i teško ih je naći jer najčešće nisu slobodni.

  1. Izašli smo iz ere radne snage i došli do ere snage uma

Do početka 80-ih godina jedini merodavan koeficijent inteligencije bio je koeficijent logičke inteligencije. Međutim, počelo se primećivati da većina ljudi sa visokim koeficijentom logičke inteligencije teško podnosi uspone, padove ili turbulentne poslovne izazove. Iz tog razloga pojavio se koeficijent emocionalne inteligencije koji se upravo bavi prethodno rečenim. Što su vremena turbulentnija i pritisak konkurencije veći, potrebna nam je veća sposobnost upravljanja svojim umom. Ljudski mozak ima 100 milijardi neurona, svaki od njih je ukršten sa preko 20 hiljada drugih. Na svakom mestu gde se ukrštaju dva neurona može da nastane jedna misao ili ideja. Rodili smo se sa najsofisticiranijim računarom u Univerzumu, koji se zove ljudski mozak, ali bez – UPUTSTVA ZA UPOTREBU. Tek kada otkrijemo kako se upravlja ovim izuzetnim organom, možemo da osetimo njegovu neverovatnu snagu, a samim tim i budemo spremni za velika dostignuća.

Da sumiram: Svi smo mi samozaposleni, naša kompanija se zove ,,Ime i prezime doo”. Kompaniji sa kojom imamo ugovor samo izdajemo svoje usluge, što je kvantitet i kvalitet tih usluga veći, treba da bude veća kompenzacija za njih, kao i sigurnost posla. Kompanije koje se ne drže ovih principa možda i nisu dobre za vas. Sreo sam puno ljudi koji su bili nezadovoljni tretmanom u kompaniji, ili su postizali sjajne rezultate koje niko nije video, jer je neko drugi pokupio zasluge za to.

a) Jedan deo njih je ostao, nastavio da bude nezadovoljan, i da stalno gunđa

Ovo je najgore za zaposlenog i kompaniju. Ako mislite da morate da trpite jer nemate drugu opciju, zapitajte se zašto je nemate? Zašto niste isplativi kao radna snaga na tržištu rada, na kom nivou su vaše veštine i znanja? Uradite prvo nešto sa sobom, povećajte svoju vrednost.

b) Drugi deo njih se borio sve dok neko iz menadžmenta to nije video, i promenio kriterijume sa kojima su oni bili zadovoljni

Oni su naučili da se izbore za svoju vrednost. Naučili su da u svakoj kompaniji postoje 3 vrste prodaje: klijentima, kolegama i menadžmentu. Oni nisu gunđali, već su se borili za vidljivost svojih rezultata, i adekvatnu kompenzaciju za njih.

c) Treći deo njih je otišao i našao drugu kompaniju koje je ispunila njihove standarde ili su postali vlasnici svog biznisa

Oni su shvatili da ne dele iste vrednosti sa kompanijom, i da ona nije dobra sredina za nastavak njihove karijere. Osim toga, naučili su i kako neke stvari u životu i karijeri ne treba raditi. Nadam se da će im te lekcije koristiti jednog dana, kada oni budu bili odgovorni za druge, ili kada ih budu plaćali iz sopstvenog džepa.

Istini za volju neki kriterijumi, odnosno merila, se promene kada vi dođete u situaciju da plaćate ljude iz sopstvenog džepa.

Zaključak u vezi za naslovom glasi: Ja verujem da je ugovor FORMA, a rezultat SUŠTINA, koja treba da donese dobro drugim ljudima.

Nema komentara

Postavite komentar

X