Koliko smo uzor svojoj deci

Koliko smo uzor svojoj deci

Koliko smo zapravo uzor svojoj deci?

Setio sam se predivne priče koja me je inspirisala da napišem ovaj tekst. Pisaću je onako kako sam je i zapamtio.

Jedna žena iz Indije je bila očajna zbog toga što joj dete jede slatkiše u velikim količinama. Na sve moguće načine je pokušavala da mu ukaže kako to nije dobro za njega, međutim nije uspela. Primenila je sve što je znala, od nagrade i kazne, preko priče i primera, posete lekarima i bolnicama, ali rezultata nije bilo.

Budući da je Gandi bio najuticajnija ličnost u to vreme, dete je osećalo izvesno strahopoštovanje prema njemu, odlučila je da dođe do njega i zamoli ga za pomoć.

Posle izvesnog vremena Gandi je primio, ushićena je otišla sa detetom kod njega. Gandi je pitao u čemu je problem, a žena mu je ispričala svaki detalj. Pogledao je dečaka i rekao gospođi ,, Molim vas dođite za 6 meseci.”

Žena je bila iznenađena njegovom reakcijom, ali je ipak odlučila da tako i uradi. Kada se ponovo pojavila nakon 6 meseci, Gandi ih je primio ponovo i jednostavno zamolio dečaka da više ne jede toliko slatkiša. Dečak je obećao da će poslušati i izašao iz prostorije. Zbunjena žena je upitala Gandija zašto mu to isto nije rekao prošli put, nego je čekao 6 meseci. Gandi je odgovorio: ,, Zato što sam pre 6 meseci i ja jeo slatkiše. Ne mogu da govorim o nečemu što ni sam nisam iskusio. Kada čovek govori iz vlastitog iskustva, prodire duboko, jer je istina.”

Od dana kada ugleda ovaj svet dete uči od svog okruženja, a najviše od onih koji su ga stvorili, majke i oca, koristeći imitaciju.

Akademik prof. dr. Vladeta Jerotić je izgovorio jednu predivnu rečenicu o ovome: ,,Što je naučio Jovica , ne ispravi više Jovan”.

Nisi retki slučajevi u kojima roditelji imaju svoje razmirice dok su deca još mala, misleći da oni ne razumeju to što oni rade. Međutim, osećaj je moćniji od razuma, a deca sve osećaju kada su njihovi roditelji u pitanju.

Deca imaju jak urođeni nagon da se osećaju voljeno, a kako bi se tako i osećala potrebno je da se dogode 3 stvari:

  1. Roditelji treba da vole sebe – ovo se prevasnodno odnosi na nivo samopouzdanja i samopoštovanja. Onaj ko ne voli dovoljno sebe jednostavno nema dovoljno ljubavi ni za druge.
  2. Roditelji treba da vole jedno drugo – ovo se odnosi na odluku o zajedničkom životu i posvećenost činjenici da zaljubljenost treba dalje da se razvija dok ne preraste u pravu ljubav. Mnogi parovi iz zaljubljenosti pređu u naviku da žive sa nekim.
  3. Roditelji treba da vole dete – ovo se odnosi na činjenicu da je reč ,,voleti” glagol, a glagoli definišu neku radnju. Pričati da nekoga volimo i delima pokazivati ljubav su dve različite stvari, mnogi ljudi ih poistovećuju.

Ukoliko bilo koja od ove 3 vrste ljubavi nije kompletna, dete će jednostavno osećati prazninu koja može jako uticati na njegov život kasnije.

Majka i otac su biološki roditelji deteta, detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti.

Nisu samo odrasli oni koji treba da uče decu već i oni treba da uče od dece. Paolo Koeljo je to opisao na sledeći način:

,,Jedno dete uvek može da nauči odraslog trima stvarima:

  1. Da bude zadovoljan bez razloga
  2. Da se uvek nečim zanima
  3. Da ume da zahteva svim silama ono što želi.“

Tekst je preuzet sa: www.blic.rs

Nema komentara

Postavite komentar

X