Tesla, Ajnštajn i mnogi drugi naučnici su govorili da je sve vibracija, sve je energija u pokretu. Uvek sam se pitao ako je sve energija, šta je onda misao? Šta je emocija? Svi odgovori koje sam pronašao dokazuju da je i to energija u pokretu.
Analizirajući svoj život shvatio sam da je ključni momenat promene bio trenutak u kom sam shvatio da treba da radim na svojim uverenjima i shvakodnevnim mislima. Na ovom polju postoji jedan ozbiljan izazov. Misli naviru, od 60 do 80 hiljada njih svaki dan. Naviru iz prethodnih matrica i šablona koje smo razvili u svom umu od rođenja do danas.
I mi ne možemo da izbacimo misli iz glave, ali možemo da ubacimo one misli koje želimo. Možemo da disciplinujemo sebe da budemo proaktivni u mislima, a ne samo reaktivni. Postoji zakon supstitucije koji kaže da ne možemo u isto vreme da imamo dve misli u glavi. Što znači da ako mislimo o jednom, ne možemo u istovremeno da mislimo o drugom. Dakle, čim nam u um dođe nagativna misao ili ono što ne želimo da bude naša realnost, možemo biti proaktivni i odlučiti da razmišljamo o nečemu pozitivnom, što želimo da postane naša realnost. Ceo ovaj proces prate i emocije, a misao pomnožena sa emocijama stvara našu realnost.
Prvi pisani tragovi o ovim mentalnim zakonima pronađeni su još pre 3000 godina, što znači da je čovek oduvek tragao za formulom unutrašnjeg mira.
ZAKON VEROVANJA kaže da ako u nešto čvrsto verujemo, i u to uključimo svoja osećanja, isto postaje osnova naše realnosti. Ljudi često pojam ,,realnost” koriste kao opravdanje za svoja ograničena dostignuća najčešće uzimajući u obzir spoljašnje okolnosti kao što su država, kompanija, menadžment, mesto u kojem žive.
Ovde se pojavljuje jedan fenomen koji se zove selektivna percepcija. Ona kaže da ljudi prvo izgrade uverenja o nekome ili nečemu, a nakon toga propuštaju najviše onih informacija koje su u skladu sa njihovim uverenjima.
Dakle, ljudi vide ono u šta veruju, a ne veruju u ono što vide. Navešću jedan tipičan primer: Ako neko veruje da u Srbiji može lepo da se živi, on vidi: dobre kompanije, radna mesta, plate, automobile, gradi se puno, stanovi se prodaju itd.
Ako neko ne veruje da u Srbiji može lepo da se živi, on vidi: male plate i penzije, kriminal, korupciju, rupe na putevima, itd.
Da li se slažete da u Srbiji ima i jednog i drugog? Naravno da da, samo je pitanje u šta smo mi odlučili da verujemo i na šta fokusiramo svoje misli.
Realno je da postoji i jedno i drugo, ali je i realno da mi imamo izbor na šta ćemo da fokusiramo svoja uverenja.
Doktor Robert Rozendal sa Harvarda je uradio preko 300 eksperimenata o uticaju naših uverenja na rezultate. Podeliću sa vama jedan od eksperimenata koje je na mene ostavilo najveći utisak.
U jednoj velikoj osnovnoj školi u San Francisku menadžment i on su pozvali tri učitelja, rekli su im da su posmatrali njihov rad u prethodnim godinama, i da smatraju da su njih troje najbolji učitelji u školi. Kao nagradu za njihov rad ove godine dobiće po jedno odeljenje natprosečno inteligentne dece. Rekli su im da su izmerili koeficijent inteligencije svoj deci u školi, i da će oni dobiti 3 x po 30 učenika koji su najinteligentniji, ali da će sa njima raditi na potpuno isti način i sa potpuno istim programima, kao i se ostalom decom prethodnih godina. Da bi osigurali da tako i bude časovi su nadgledani.
Na kraju školske godine ova tri odeljenja su imala od 20 do 30 odsto bolje rezultate od svih ostalih odeljenja u školi. Pozvali su učitelje da bi im čestitali na postignutim rezultatima. Naravno oni su bili jako srećni zbog toga, jedan od njih je rekao: ,,Vidite to i nije bilo tako teško, jer bilo je zadovoljstvo raditi sa tom inteligentnom decom.”
1. Onda su im rekli prvu istinu. Rekli su im da deci uopšte nije rađen test inteligencije, već da je nasumično izabrano 90 učenika i dodeljeno njima. Učitelji su bili u šoku. Jedan od njih je rekao: ,,Pa to je onda zato što smo mi najbolji učitelji u školi.”
2. Onda su im rekli i drugu istinu. Na početku školske godine imena svih učitelja su ubačena u jedan šešir i njihova tri imena su prva izvučena. Niko ih nije posmatrao i ne znaju precizno kakve su njihove metode rada sa decom.
1. Promenilo se njihovo verovanje o deci. Verujući da su deca inteligentna oni su na njima radili dublje i posvećenije. Zahvaljujući takvom pristupu deca su im uzvratila sa mnogo više zainteresovanosti i posvećenosti.
2. Promenilo se njihovo verovanje o sebi. Verujući da su najbolji učitelji u školi i znajući da sada neko nadgleda njihov rad, radili su sa više samopouzdanja i posvećenosti. Rezultati jednostavno nisu mogli da izostanu.
Dakle ako verujete da možete za sebe stvoriti bolji život – u pravu ste. Ako ne verujete da možete za sebe stvoriti bolji život – u pravi ste.
Tekst je preuzet sa: www.blic.rs